Community Talks iliti kako smo održavali kolektivni duh tokom prošle godine?

Od sjaja do očaja i nazad

Iz ušuškanih kancelarija i postojeće rutine bili smo primorani da menjamo celokupno radno okruženje, makar u fizičkom obliku. “Ono što je svima bilo zajedničko jeste prvobitni šok i strah od nepoznatog, jer nismo imali iskustvo u kolektivnom remote radu” zaključuje Marija Beslać (Internal Comms menadžerka u Nordeusu). Prvi instinkt je bio briga za ljude, njihovu sigurnost, zdravlje i porodice, a onda i zabrinutost kako sve ovo može da se odrazi na produktivnost i sve ono što se očekivalo od nas na poslovnom planu.

Prošlo je već godinu dana otkako smo u remote režimu rada. Niko nije bio siguran kako će ta tranzicija izgledati i šta će nositi sa sobom. Kako su se komunikacioni tokovi menjali, kako je akcenat stavljen na internu komunikaciju koja nikad nije bila važnija i dinamičnija i kako smo se nosili sa tim informacionim tokovima pokušavajući da ostanemo funkcionalni i produktivni?

Timski duh, osećaj pripadnosti ali i podrške je nešto na čemu smo svi radili i što je svima bilo potrebno. Kako su se različite kompanije prilagođavale, šta im je bilo zajedničko, a šta možemo da naučimo iz tuđeg iskustva? 

Da ne bismo “bauljali po mraku” pozvali smo u goste Jelenu Vasilev Novičić, Employer branding menadžerku iz Levi9 i Mariju Beslać, Internal Comms menadžerku u Nordeusu na Community Talks razgovor, kako bismo podelili iskustva, prakse i videli kakvi su planovi za dalje. 

Ono što nam je svima bilo zajedničko je da smo se se brzo adaptirali, izmestili cele timove, a onda smo krenuli da razmišljamo kako da ljudima rad od kuće učinimo lakšim. Prva stvar je bila im se omogući da iz kancelarije ponesu šta god žele od svoje opreme, stolica, monitora ili kao u Levi9 dobili budžet za opremanje svoje “kućne kancelarije”. 

Nakon toga ide deo kada promišljamo kako da ostanemo povezani. Pribegavamo Zoom-u, Skype-u, Teams-u, brojnim video čet alatima. Organizujemo kvizove, beer Friday i Scribble večeri. I to ima smisla, dokle god smo osuđeni na ostanak kod kuće. Međutim, nakon ukidanja zabrane kretanja, svi smo pohrlili da što više vremena provodimo napolju i tu se javlja izazov broj dva: kako u ovim uslovima nastaviti sa aktivnostima i praviti smislene timske aktivnosti, a da ne dobijemo “prevrtanje očima” na još jedan video poziv. Nordeus je ovde imao sjajnu inicijativu gde je napravio bioskop na otvorenom, gde su zaposleni iz kola mogle da gledaju projekciju, a sa druge strane i da se sretnu sa kolegama. U kratkom predahu pokušali smo da organizujemo i raftinge, zajednička trčanja u prirodi, međutim, i to je bilo kratkog daha. 

Shvatili smo da svaki format ima svoj rok trajanja i trudili se da pitamo i osluškujemo kolege i koleginice i njihove potrebe, pa da u skladu sa tim delamo dalje. 

Ono što je bila činjenica je da su se ljudi umorili, zasitili i da je bilo potrebno usporiti i prorediti sadržaje koji su iziskivali dodatno vreme za praćenje. 

Ono za šta npr. i dalje postoji interesovanje u InterVenture-u jesu vebinari (naslednici live jam sesija koje su za cilj imale deljenje znanja i iskustava). U početku su bili posvećeni radu od kuće sa decom, predlozima za odmor sa porodicom u Srbiji, šta gledati, šta kuvati ali i kako ostati pribran. “Well-being” teme su bile dobro propraćene, a malo kasnije, kada su se stvari ustalile, polako su se vraćali onim izvornim temama-posvećenim tehnologiji. Vebinari su sve vreme bili otvoreni za sve, pa je na taj način i bilo ko iz “šire” zajednice mogao da prati isti sadržaj. 

Organizovane su CSR kampanje, gde je bilo sjajno videti empatiju kolega na delu, spremnih da pomognu kroz donacije za one kojima je u tom trenutku pomoć bila potrebna. Ovde je Levi9 uspeo da na nivou čitave kompanije organizuje online bazar i to dva puta, gde je skupljen novac koji je prosleđen u dobrotvorne svrhe.

Tu su bile offline školica programiranja – Digi Klinci, koja je i dalje aktivna u InterVenture-u, fleksibilni i “no meeting” petkovi u Nordeusu, online hackathon u InterVenture-u i online radionice za decu u Levi9. Nismo se libili da ispitujemo i testiramo različite formate. 

Kako je community menadžer postao security menadžer? 

Iskreni da budemo, slučajno, tako što je jedan Martin pitao mamu da li je ona sad “security menadžer”, i sa čim, ako baš hoćemo, možemo da povučemo paralelu. Ljudi koji su se bavili internim komunikacijama su imali zadatak da sve teče glatko, da se informacije pravovremeno dele, da animiraju, budu kreativni, brzi i omoguće da “svi budemo sigurni da veslamo u istom smeru”, kako to lepo definiše Marija, unutar i van kompanije. Da bi sve to bilo moguće neophodna je jako bliska saradnja celog core tima, koji je na kraju dana i zaslužan za sve što smo izneli u proteklom periodu. Dakle, timski rad i u remote okolnostima! 

Online onboarding ili kako spojiti ime i lik? 

Posebno je zanimljivo i izazovno bilo za ljude koji su postajali deo kolektiva u ovom remote režimu. Jedna stvar je bila da se komunikacija ljudi koji se već poznaju prebaci u online sferu, dok ovde imamo potpuno drugačiju situaciju gde nekoga upoznajete samo preko video poziva i zajedničko funkcionisanje prilagođavate u hodu. Ceo onboarding process se odvija online i potreban je dodatni napor da se nove kolege osete dobrodošlima. 

Tu opet na scenu stupa kooperacija između različitih timova (HR, Talent, Operations, Community…). Pored uobičajenog procesa, u InterVenture-u pokrećemo i community onboarding pošto nemamo nekadašnji luksuz sretanja kod aparata za kafu ili bilijara. Pravimo leksikone, imamo šetnje na otvorenom oko Naučno-tehnološkog parka ili pijemo kafu na našem online prozoru. I Levi9 i Nordeus su razvijali brojne načine kako bi svaka nova osoba imala optimalan start, gde je posebno zanimljiv bio i onboarding po “grupama” u Nordeusu, gde su ljudi koji su dolazili u isto vreme prolazili zajedno kroz različite procese, i na taj način se dodatno povezivali, bez obzira u kom će timu raditi. 

Šta smo naučili za ovih godinu dana?

Čini se da je svima rad od kuće u početku bio svojevrsna egzotika, prijatna promena gde možeš da radiš iz pidžame, uštediš vreme za odlazak i vraćanje sa posla, radiš odakle želiš. Nekima i dalje prija, međutim, ima i onih kojima je postalo teško da žongliraju između privatnog i poslovnog života spakovanog u isti prostor. Izazovi sa decom u istom okruženju su posebna tema. A onda i previše Zoom-ova, premalo uživo kontakata, na kraju dana sve se svelo na jedan ekran koji je prozor u posao, svet, sastanke, i koji nam je, kako vreme prolazi, sve teže da gledamo kad ne moramo. 

Da ovo nije bilo samo loše iskustvo govori i to da smo dosta toga naučili u prethodnih godinu dana, da smo adaptibliniji nego što smo mislili, da smo fleksibilni. Ojačali smo internu komunikaciju, naučili da bolje slušamo, da ne forsiramo komunikaciju po svaku cenu. Uveli smo newslettere, interne portale za informisanje zaposlenih, sveli komunikaciju na posebne kanale, usmeravali tokove informacija, razvijali empatiju, specijalne veštine rada sa decom, roditeljima, ljubimcima, partnerima i partnerkama ili sami.

I sada, kada se osvrnemo, slobodno možemo da kažemo da je svako porastao i nadmašio sebe od pre 365 dana. 

Ono što niko od nas ne može sa sigurnošću da tvrdi jeste datum povrtaka u kancelarije. On će zavisiti od mnogo spoljašnjih faktora, ali pre svega od stepena interesovanja i kolektivnog imuniteta zaposlenih. Međutim, ovaj period je uticao na to da se rad iz kancelarija koji poznajemo redefiniše i postavi novi model koji će biti uzbudljivo pratiti u narednom periodu, a koji će doneti više fleksibilnosti, mogućnost rada sa željenih lokcija u kombinaciji sa radom iz kancelarije. Glavna vrednost ovog hibridnog modela je mogućnost izbora: izbor da dođete u kancelariju ili ne. Ostaje da pratimo kako će se okolnosti menjati, a mi prilagođavati u nadi da će sledeći razgovor na ovu temu biti uživo, sa ljudiuma koji su u fokusu, bez obzira na industriju.